уторак, 04. јун 2019.

О С В Р Т: ПАУК ИЛИ ЧОВЈЕК - СТЕФАН ВИШЕКРУНА

Песник Стефан Вишекруна рођен је 1991.године у Требињу где је и одрастао. Данас живи и ради у Бањалуци. 
Стефанове песме су превођене на Македонски, Италијански и Мађарски језик.
Аутор је своја дела објављивао у многобројним књижевним часописима у Србији и Аустрији као и на интернет порталима. Песма коју данас објављујемо ,,Исповјест душе'' објављена је у угледном електронском часопису ,,Словословље'' из Беча. Иста песма изабрана је међу најбоље у конкуренцији од 103 песника на престижном књижевном фесивалу одржаном 2018. године у Зеници. 
Стефанова песма "Подвиг живота" ушла је у антологију савремене лирике док је песма "Сродна душа" објављена је на званичном сајту мађарских књижевника Трансилваније. 
Стефан Вишекруна члан је редакције књижевнога часописа СРП, Приједор - Бања Лука и Клуба песника из Краљева.. 
Ове године Стефанове песме биће преведене на Словеначки језик од стране истакнутог словеначког књижевника Мирослава Тичара.
Хоризонт објављује песму ,,Исповијест душе'' и Рецензију др Саше Огненовског из ауторове књиге ,,Паук или човјек'' која излази из штампе 7. јуна. 


ИСПОВИЈЕСТ ДУШЕ 

Мој дом је најпустији 
Од свих домова на свијету, 
Огољен к’о кост, 
Разрушен после потопа, 
Изгубљен 
И јадан путник без игдје икога на свијету. 

Сва сам тужна, невољена, 
Преварена, разведена, 
Израњавана гнусним, перверзним морбидностима 
И заударам к’о безброј ђубришта. 
Не живим, само још 
И једино 
Дишем, потонула у бездан осуда 
Моћних, одурних хвалисаваца. 

О дјечаче мој, бјежи од мене 
Тако ти Бога јединога, 
Јер нема живота у твојим очима 
Које су гњевне на моју 
Племениту природу 
И поријекло, 
На моју танану, префињену љубав 
Са којом си рођен 
И постојиш 
Дјечаче мој драги. 

Поклони се 
И заплачи, 
Немој рећи да узалуд је 
И бесмислено чинити то поново. 
Ти вриједнији си од свега 
Што видиш 
И осјећаш, 
Зато кажем заплачи, 
К’о цариник или блудница, 
И не брини што се море 
У помрчину заодијева. 

Моји вапаји су погром пред којим Дрхте 
И руше се небо 
И земља, Рај 
И пакао. 
Мој глас, нечујан, а најгласнији, 
Ради твога обраћења створен 
Позива те да полетиш у облаке. 
Моје лице је најсладоснији 
Зов вјечно заљубљених. 

Крваве очи, мртво тијело 
И сахрањена душа бјеху 
У тим сулудим ноћима 
Препуним алкохола, Блуда 
И неморала 
Којим си ме тровао 
И живот чупао ми из живота 
Којим ме је 
Родитељ даровао. 

Претешко је 
И помислити 
Колико сам само пута 
Бомбардована, 
Брањена 
И угњетавана, 
Прослављана љепотама 
Које ни описати не умијем. 
Раздробљена, инфицирана, 
Покопавана шарлатанствима земним 
Са лудим 
И наивним плесачима уличним 
Распродавана од грамзивих 
И бестидних, дјечаче драги. 
Питаш како све то мене снађе? 

Немам ти одговора, 
Али знам да је потекло 
Из зла разнороднога. 
Сва моја страдања 
И васкрсавања 
Јерусалимском радошћу у мени теку, 
Живе 
И плове негдје ужасно далеко. 

Ах, Родитељу, спусти очи 
На огрубјелу нероткињу. 
Чувару моје Светости 
И правдообразности, 
Развесели кћери 
И синове 
Што падоше тамнице ове 
Јер Ти једини то можеш. 

Безброј сам пута у кутку твоје собе 
Била сама 
И неутјешна 
Плакала за тобом, о жениче мој, 
Разносила прашину под твојим ногама 
И дозивала те да се вјенчамо Љубави моја. 

Тјерала сам страхове од тебе 
Сваке ноћи када си јецао 
Дубоко забринут 
И замишљен над собом 
И свијетом којим ходиш мили мој. 

Уподобљавајући се лукавствима, 
Лажнима подизао си храмове, 
Отмицом свијести 
И савјести 
Одвајали су ме од тебе 
И бивала сам тада најбједнија, 
Неспокојна, заумна 
И проклета 
Осудјеница отпадника неба. 

Твоје чело уљепшавала сам 
Дјетињом љепотом 
И осмијесима 
Којима су 
И анђели дивили се, 
А мени је Родитељ благодаривао 
Бијелог анђела Милешевског, 
Тебе да чува, благо моје.

***

ТАМА И СВЕТЛОСТ ДУШЕ 

Углавном свако од нас нема храбрости да завири у тајне коридоре своје душе, да себи призна оно чега се плаши или стиди, да изврне рукавицу части и идентитета и да погледа у очи нечистим силама које вребају иза ћошка. Зато је од Бога дата моћ да се човек бави уметношћу како би нашао начин да продре у тим “забрањеним” местима одакле ври и страст и љубав и несрећа и усхићење. 
Стефан Вишекруна је својим “Бесмртним стиховима” нашао модус повлашћених уметника писане речи да нам открије онај надубљи суноврат човекове душе, најузбудљивији и најслађи уздисај љубави ма колико била она забрањена, а и најрационалнији отсјај патриотизма и часне припадности грумена замље где живи и ствара. 
После неколико препрочитавања опет сам се запитао зашто је ова врло дубока песничка збирка озаглављена “Бесмртним стиховима”? Зашто млади песник Стефан Вишекруна тако оштро генерализира своје стихове и песме? Жанровска разноликост која се у стилском опредељењу стапа у једну компактну и кохерентну целину је иницирала овог младог и талентованог песника да све што је написао означи бесмртношћу, да његове метафоре, хиперболе и остале стилске фигуре направе мрежу асоцијација и мудрих резонирања који преко сигурно вођених стихова носе поруку целом човечанству, а заједно са њом полазу и предупрењење. Његове песме које он није физички поделио на делове сигуран да се они асоцијативно прожимају једна у другу дотичу три најважнија сегмента људског битствовања: љубав, судбина и патриотизам или ако би то формулирали другим речима, млади песник овим својим сјајним стиховима улази у гаму лирике, епике и религијских трактата (са савременим ракурсом гледања). Један од куриозитета ове сјајне песничке збирке је широко разгрнути иреверзибилитет који прави да субјект песме буде онај којему у конвенционалној поезији је обично субјект или човек или нека појава. 

У филозофско добро обрађеној песми “Исповјест душе”, Стефан Вишекруна главну улогу даје управо души, њеној патњи и неодлучности, несрећи и непрочишћености. Управо у овој песми лежи тај иновативни зрак који наводи читатеља да мисли са једног другог аспекта – са аспекта онога што је круцијално у његовом животу:

“Не живим, само још једино 

Дишем, потонула у бездан осуда 
Моћних, одурних хвалисаваца. 

О, дјечаче мој, бежи од мене, 
Тако ти Бога јединога.” 

(Исповјест душе) 


Упркос свим недаћима који нас вребају у животу оно на шта се увек наслонимо је управо ДУША, најважнији двигатељ људског живота. Стефан отварајући све црне тачке једне душе не само да упозорава, него прави и својевидну вивисекцију душевног страдања и патње, њене несрећне немогућности да ономе коме припада омогући прави достојанствени живот и праве љубави. Филозофска смерница ове парадигматичне песме је преносни симболизам стихова који ствара загонетке које сви у животу не можемо да решимо и предајемо се својој судбини ма каква она била. Главна енигма на коју наводи овај мудар млади песник је како душа у току људског живота успева да се окаља, а да нема моћи да упозори човека да не срља ка несрећи и недостојности. 
Стефан Вишекруна врло рано спонајно приступи животу и мајсторски успева да животне енигме преточи у песничку драматургију достојну великог респекта. Један од најкруцијалнијих и најкомплекснијих проблема је проблем бежања од себе, бежања од импакта животних изазова и налажење лажног Авалона који прави да мрак у души и у битствовању буде све гушћи и да сомнабулност и иреалитет постане претња личности. Стефан Вишекруна као млади песник себи поставља врло тешка питања, а то врло транспарентно може да сагледа и његов читалац. Његова контемплативност се креће на танком рубу између живота и смрти и он, као песник-мислилац увек сакупи храброст да себе искуша мишљом о смрти, о измами душе, о смислу постојања. Његова поезија је својевидна пролегомена суфистичког тумачења живота и смрти, али у књижевном смислу он са једним тананим постмодернистичким маниром у својим стиховима открива филозофски остров наде, што је уствари, највећи мисаони плод ове врло дубоке поезије: 


“Горио сам у огњу недоречености свог живота, 
Трагедију сијао свуда око себе, 
И постао нобеловац сопствене апокалипсе. 
Никада као тада смрт ми није била примамљивија, 
А живот бљутавији. 
Удисао сам чисти мрак и био највјернији 
Послушник умирања. 
Камуфлирао поноре својих ниставила 
Превареном надом која ми је трулила у рукама 
И била порушена из темеља ко Соломонов храм.” 

(Моја прича) 


Судбинска прожимања у песми “Моја прича” продужавају да буду лајт мотив и у осталим песмама филозофске тематике које су и стилски врло интересантне и комплексне. Слојевита је поезија овог младог песника и не оставља читаоца равнодушним кад се дружи са овим компактним и фигуративно тачно одређеним стиховима. Млади песник не троши речи, он паметно изабраним речима отвара слике и питања која нису лака и која нас као читаоцима наводи на велике помисле, на велика преиспитивања.


Др Сашо ОГНЕНОВСКИ

Приредио: Слободан МИТРИЋ

На слици: Корице књиге ,,Паук или човјек''




Нема коментара:

Постави коментар