субота, 03. август 2019.

О Б А В Е Ш Т Е Њ Е

Поштовани пријатељи и читаоци Хоризонта,
У припреми је 13. број штампаног издања часописа Хоризонт. Молимо све заинтересоване писце, есејисте, хроничаре свог краја, етно-музикологе, историчаре, докторе уметности итд да уколико желе да објаве свој рад у Хоризонту, својих руку дела доставе нам на мејл: 
horizontcasopis@gmail.com најкасније до 15. септембра текуће године.
Поезија се објављује у малом броју, највише до пет учесника по броју, и то посебном одлуком Председника Издавачког савета Видака М. Мадловарића.
Услови за прозну објаву у Хоризонту:
Сви послати радови могу да буду написани највише на 4 странице А4 формата. Фонт: Times New Roman. Проред: 12.
Ако шаљете и фотографије, не стављајте их у текст него нам их у засебном фолдеру пошаљите на исти мејл заједно са текстом.
Ово је позив и за фотографе и карикатуристе који желе да се њихови радови нађу у нашем часопису.
Нажалост, хонораре не плаћамо.
Сваки од учесника који буду заступљени у часопису добијају по три примерка - гратис.
Посебна напомена: Не плаћа се котизација нити је писац у обавези да ишта плаћа према издавачу!
Срдачан поздрав од Уредништва.
Председник издавачког Савета:
Видак М. МАСЛОВАРИЋ, новинар и књижевник
Главни и одговорни уредник:
Драгана МИЉКОВИЋ ЈОВАНОВИЋ
Уредништво:
Проф. др Весна МАРЈАНОВИЋ, етнолог / антрополог
Власта МЛАДЕНОВИЋ, књижевник
Зорица ТИЈАНИЋ, новинар и књижевник
Тихомир НЕСТОРОВИЋ, књижевник и новинар
Милорад ЈЕВТИЋ, књижевник
Проф. Маријана АЈЗЕНКОЛ
Милунка НИКОЛИЋ, новинар
Јеремија ЛАЗАРЕВИЋ, књижевник
Драгољуб МИТРОВИЋ, слободни уметник
На слици је оснивач Хоризонта, Слободан МИТРИЋ, на корицама у специјалном броју посвећеном етно музици а који је објављен 2008 године. Снимљено у етно музеју ,,Две руже'' на Петроварадину чији је оснивач био Јован Михајило.




петак, 14. јун 2019.

РОЂЕН НА ДАНАШЊИ ДАТУМ: ЂАКОМО ЛЕОПАРДИ

РОЂЕН НА ДАНАШЊИ ДАТУМ
/14.06./
ЂАКОМО ЛЕОПАРДИ, италијански писац
1798—1837
Ђакомо Леопарди је рођен 14. јуна 1798 год. у малој провинциској вароши Реканати као старији син Конта Моналда Леопардиа. Ђакомо је, по тадашњем обичају, прво школовање добио у родитељској кући.
Његови први учитељи била су два свештена лица, која је он ускоро превазишао знањем, васпитајући се затим сам по себи, у богатој библиотеци свога оца. Он ту разви и употпуни своје знање грчког и латинског језика, проучавајући у исто време и старију италијанску књижевност, а нарочито писце класичног XIV века. Плод тога његова младалачког рада били су неки преводни и ерудициони радови, који савремене људе од посла и струке напросто изненадише. Међу тим почетничким радовима, Леопардиеви биографи обично помињу његове преводе из Хомера и Вергилија, а на првом месту једну химну Богу Нептуну, коју млади песник објави као тобожњи превод са грчкога, док је уствари то био његов оригиналан рад, као год и две тако вешто израђене оде на старом грчком језику, да су их савременици сматрали за успеле преводе из Анакреонтове лирике, као пгго је то и сам Леопарди желео да се верује. У другим приликама, и да је телесно био отпорнији, вероватно да би се из младог ерудита развио велики филолог. Нека његова проучавања из тога времена, нарочито студије о неким мање познатим писцима познијег доба грчке књижевности, задржала су своју вредност и у данашњици. На жалост, тај исувише напоран младалачки рад, коме се песник беше одао између своје тринаесте и седамнаесте године, испао је на крају сав на штету његова физичког развоја и његова здравља: очи му поступно ослабише, његова се кичма пови, а живчана исцрпеност поче да узима опасне размере. Извесни лекари наших дана, који се нису устручавали да своје диагнозе постављају на сто година раздаљине, нађоше да је ту морала бити по среди нека церебро-спинална неврастенија. Како већ било, око своје двадесете године млади Леопарди изгледао је као већ сустали и погрбљени старац. 
Поред тих физичких трпљења, песнику су у то време много јада задавале и тортуре моралне. У очинском дому претерано богомољство и зазирање од сваког слободнијег умовања и разговарања; у варош ситничарство и неразумевање. У наступу меланхолије песник, 1819 год., покуша да напусти »дивљу паланку свога рођења« и да је се заувек ослободи бегством; али му се намера изјалови и он тек две године доцније успе да се, дозволом родитеља, пресели у Рим, где га је, међутим, очекивало велико разочарање. Он у Риму не наиђе на пријем каквом се надао; друштво папинској престоници учини му се површније чак и од онога, коме тек што бејаше окренуо леђа. Ипак у Риму се Леопарди упознаде са чувеним немачким историчарем Нибуром, који се том приликом понуди да му изради једну катедру у Берлину, али он ту љубазну понуду отклони, вероватно због недовољног владања немачким; језиком. Вративши се кући и својим самачким студијама, ојађени песник упада поново у тешку меланхолију, те готово сав децениј 1823—1833 проводи у повученом, али огппте признатом, иако слабо награђеном стваралачком раду, потпуно лишен оног друтарског подстрека и оне освежавајуће женске пажње, која младе прегаоце на песничком попришту храбри и тера на освајање смелих висова Парнаса и Хеликона.
Једини човек који се младом Леопардиу, у тим годинама, уз бок нашао и који га је својим саветима храбрио и на рад подстицао, беше Пиетро Ђордани, један од истакнутијих италијанских књижевника и ерудита прве половине прошлога века.
Што се женске пажње тиче, ма да је песник потајно уздисао за више но једном лепотицом својих дана, њему не би ипак суђено да га мека женска рука јачим стиском ободри и охрабри у шеговом мучном и очајном провлачењу кроз живот. Ту треба нарочито тражити корен његова постојаног и беспомоћног песимизма.
У пролеће 1830 год., на позив неких пријатеља из Фиренце, који га посредним путем помогоше и материално, песник напушта коначно своје родно место и прелази у лепу тосканску варош на обали Арна, у којој ће се задржати до краја 1833 год., Усрдно предусретан у књижевним круговима и унеколико утешен у својим невољама. Ту се упознаје са неаполитанцем Раниерием, који ће Леопардиу штедро понудити да се досели к њему у Неапољ и буде сталан гост у његовој кући. Тако је последње године свога живота песник могао да проживи у погоднијим приликама, решен бриге за свој материјални опстанак, бавећи се увек књигом и спуштајући се све више и више низ мрачну стазу философског песимизма.
Ђакомо је преминуо у кући свога пријатеља и добротвора, јуна месеца 1837 г., већ увелико чувен и ожаљен у целом културном свету.
Марко ЦАР, мај 1937 год.
Хоризонт објављује Ђакомову прозу која као да је написана данас. Хоризонт ће на дан смрти овог писца објавити песму наше сараднице Ане Феиреро посвећену Ђакому Леопарду.
* * *

РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ПРИРОДЕ И ЈЕДНЕ ДУШЕ

Природа: 
Иди, ћери моја најмилија. Таквом ћеш бити сматрана и тако ћеш се звати кроз дуги низ векова. Иди и буди велика и несрећна.

Душа: 
Какво сам ја зло учинила пре него сам почела да живим, да ме осуђујеш на овакву казну?

Природа: 
Какву казну, ћери моја?

Душа: 
Зар ниси одредила да будем несрећна?

Природа:
Али утолико, уколико хоћу да будеш велика; а једно се не може без другог. Осим тога, ти си одређена да оживотвориш једно човечје тело, а сви по нужди, несрећни се рађају и живе.

Душа:
Било би напротив разумно да они буду срећни по нужди. Или, ако то не би могла учинити, било би за тебе боље да се одрекнеш да их доводиш на свет.

Природа: 
Ни једна, ни друта ствар нису у мојој власти, јер сам подложна судбини. Она одлучује друкчије, ма какав томе био разлог, а који не можемо схватити ни ти, ни ја. Зато, пошто си била створена и одређена да уобличиш једно људско биће, то није у могућности ниједна сила, ни моја, ни нека друга, да те избави те несреће која је заједничка свим људима. Али, осим ове несреће, ти ћеш морати да сносиш једну сопствену и много већу, за чију сам те одличност и опремила.

Душа:
Ја још нисам ништа научила, пошто сам почела да живим у овом тренутку. Из овога мора да следи, да те не разумем. Него, кажи ти мени јесу ли, у суштини, иста ствар: одличност и изванредна срећа? А кад би биле две ствари, зар не би могла оделити једну од друте?

Природа:
Могло би се казати да су и једна и друга ствар исте у душама људи и, сразмерно, у душама свих врста животиња, јер одличност душа значи већу унутарњу снагу њиховог живота. То пак доноси веће осећање сопствене несреће, што је исто као кад бих рекла: већу несрећу. Слично томе, већи душевни живот укључује већу снагу самољубља, ма на коју страну оно притезало и ма под којим видом се испољило. А ово увеличење самољубља доноси већу жудњу савршене среће, због чега и више незадовољства и патње што немамо те среће, а више бола због несрећа које надођу. Све то садржи првобитни и непрекидни ред ствари који ја не могу изменити. Осим тога, оштрина твог сопственог ума и живост уобразиље лишиће те великог дела власти над собом. Животиње се вешто служе свакомсвојом способношћу за циљеве које себи поставе, али људи раде врло ретко оно што могу, јер их редовно задржавају разум и уобразиља, који стварају хиљаду колебања при одлучивању и хиљаду задржавања при извођењу. Мање способни људи, или мање навикнути да мере и расуђују, спремнији су да се одлуче, а бржи на послу. Али, већим делом времена, неодлучност надвладава душе теби једнаке, увек заплетене у себе саме и као спутане величином својих способности, због чега чаме у себи неспособне. И то било да се на нешто одлучују, било да нешто изводе. А неодлучност је једно од највећих мучења које растужују људски живот. Томе додај да, док ћеш ти одличношћу својих способности, у тежим сазнањима и најтежим наукама, лако и за кратко време, превазићи све душе твоје врсте, теби ће бити ипак немогуће, или врло тешко могуће, да научиш, или да' изведеш врло многе ствари малене по себи, али врло потребне за општење са осталим људима. Међутим, ти ћеш видети да се њима савршено служи и да их разуме хиљаду умова, не само мањих од тебе, већ на сваки начин достојних презрења. Ове и бесконачне друге тешкоће и невоље заокупљују и окружују велике душе, али су оне обилно отштећене славом, похвалама и почастима, којим плодовима рађа величина ових душа; као и трајношћу успомене, коју они остављају о себи потомству.

Душа: 
Али, хоћу ли ове похвале о којима говориш, и ове почасти, добити од неба, од тебе, или од неког друтог?

Природа:
Од људи, јер ти их нико не може дати осим њих.

Душа:
А ја сам мислила да ће ме ти исти људи потцењивати и избегавати, а не хвалити, пошто, како ти кажеш, не знам да радим оно што је најпотребније за општење с људима, а што лако успева чак и најбеднијим умовима; или да ћу живети непозната готово за све њих, јер сам неспособна за људско друштво.

Природа:
Мени није дано да могу предвидети будућност, па ни то, да ти непогрешно објавим оно што ће људи учинити, или што ће о теби мислити док будеш на земљи. Али, заиста, из искуства у прошлости ја закључујем, као врло вероватно, да ће те они црогонити завидљивошћу, која је једна друга невоља која се супроставља узвишеним душама; или да ће те кињити ниподаштавањем и презиром. Осим тога, чак и сама судбина, ца и сам случај, обичавају бити непријатељски расположени душама теби - сличним. Али одмах после смрти, како се то десило једноме који се звао Камоенс, или како се десило само неколико година унатраг једном другом који се звао Милтон, бићеш слављена и до небеса уздизана, не говорим од свих, али ако не од других, а оно од малог броја људи здравог схватања. И можда ће пепео особе, у којој ти будеш била становала, почивати у величанственој гробници, а њено обличје, подражавано на разне начине, можда ће ићи од руке до руке. Многи ће описивати догађаје из њеног живота, а други их с великом марљивошћу предати потомству. Најпосле, цео образовани свет биће пун њеног имена; осим ако те зла судбина, или обилност твојих способности, не буду непрекидно спречазале да људима даш макакав сразмеран доказ своје вредности, за шта, заиста, није недостајало примера познатих мени самој и судбини.

Душа:
Иако сам још лишена других сазнања, ја ипак осећам, мајко моја, да је највећа, чак једина жеља коју си ми дала, жеља среће. И претпоставивши да сам способна за жељу славе, извесно не могу да друкчије жудим озо, не знам како да се изразим, добро или зло, до једино као срећу, или као корист да ту славу постигнем. И сад, према твојим речима, одличност којом си ме обдарила могла би бити или од потребе, или од користи да ту славу постигнем, али она никако не води ка савршеној срећи^ већ силовито нагиње ка несрећи. Чак није вероватио ни да ће ме иста слава пратити до смрти. А кад смрт дође, какву корист или радост могу имати од највећих добара света? И, најпосле, може се лако десити, како ти кажеш, да ову тешку славу, цену толике несреће, нећу никако моћи постићи; чак ни после смрти. Стога, према твојим сопственим речима, закључујем, да ти, на место да ме необично волиш, како си тврдила на почетку, ти ме чак мрзиш, желиш ми више зла него што ће ми желети људи и судбина док будем на свету, јер се ти ниси колебала да ми даш такав бедан дар кар што де ова одличност коју ми хвалиш. Она ће бити једна од главних препрека, које ће ме пречити да доспем до своје намере, то јест до блаженства.

Природа:
Како сам ти већ говорила, ћери моја, све су људске душе, а без моје кривице, остављене несрећи, на милост и немилост. Али у свеопштој беди људског стања и у бесконачној таштини његовог сваког задовољства и користи, већина људи сматра славу за највеће добро које је смртнима дато, и најдостојнији предмет који они могу предложити својој бризи и својој делатности. Зато, не због мржње, већ због истините и осбите наклоности коју сам ти била указала, одлучила сам да ти дадем сваку помоћ која је била у мојој моћи, како би ти ову сврху постигла.

Душа: 
Кажи ми, да ли је, међу животињама које си поменула, случајно иједна надарена са мање животне снаге и осећања кего људи?

Природа: 
Почињући од животиња које су најближе биљкама, све су оне, неке више неке мање, у овоме ниже од човека. Он има више животне снаге и више осећања него икоја друта животиња, јер је најсавршенији од свих живих бића.

Душа: 
Онда, ако ме волиш, постави ме у најнесавршеније биће. Или, ако то не можеш, лишивши ме туробних дарова који ме оплемењују, учини ме да будем једнака најглупљем и најнеразумнијем човечјем духу, који си у ма које време створила.

Природа: 
У овој последњој ствари могу те задовољити, и то ћу учинити пошто се одричеш бесмртности, ка којој сам те била упутила.

Душа: 
И, молим те, у замену за бесмртност, да ми убрзаш смрт што више можеш.
Природа:
О томе ћу говорити са судбином.
Обрадио и приредио: Слободан МИТРИЋ
Извор: Ђакомо Лепоарди ,,Приче и песме'';
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
К О Л О XI - КЊИГА 275
Београд 1937. година

КАРИКА КОЈА НЕ(ДО)СТАЈЕ

О ПОРЕКЛУ СРПСКОГ НАРОДА И ИМЕНА 

Поштовани пријатељи, Хоризонт објављује шта су о пореклу и имену Срба говорили и писали познати интелектуалци из Европе и Србије. Напомињемо да уредништво објављује прилог без намере да сугерише, подржава, оспорава или на било који други начин коментарише прилог који објављујемо.
* * * 
Грим Јакоб: ''У ствари име Срб изгледа граматички као најбоље обележје за све народе истог порекла и језика. Ниједно друго словенско стабло нема такву историју, која би се са српском могла упоредити", (у предговору за малу граматику од Вука Караџића од године 1824).

Жунковић, Д.: "Слависти 19. и 20. века су доказали, да су Срби стари народ, и да су се раније звали Сораби".
Кохел, немачки етнограф: "Име Срби је било раније велико обележење за све Словене".
Баварски географ: "Српска империја је била тако велика да су из ње настали сви словенски народи. Словени такође тврде да своје порекло воде од Срба", (у једном часопису у Минхену 1837).
Вељтман, А.Ф.: "Словенском народу припадају и познати Козаци, који такође потичу од Срба".
Добровски, Ј.: "Лужучки Срби и Срби са Балкана су исти народ".
Шафарик Ј.: "...Ова два народа имају свој назив из ранијих времена, када су сви данашњи Словени имали заједничко име и говорили један језик из кога је настало дванајест".
Маретић, Т.: "'Многи немачки и руски историчари су мишљења да је Херодот под именом Трачани мислио на Србе. У Херодотово време су Срби живели у Малој Азији, на Балкану и Тракији".
''У старој историји код Срба је постојало племе Рас, Расени, Расна, Рашани, чије име рушевине градова још данас у Тракији и Србији носе, а док се реке са истим именом налазе у Индији, Србији, Турској, Немачкој и некадашњим подручјима античке Србије".
"Име Трачани долази од Рашани, Тракија од Расија".
"Прво име Словена је било Срби".

Рачки, Ј.: "На почетку су се сви Словени звали са властитим именом Срби, што значи род (рођак, а странци су касније, специјално Немци, њих називали Венди/Винди. Потпуно је јасно, каже се да су Трачани, Скити, Венди, или Венети, Трибали, Илири, и др. које Херодот у својим делима помиње сви по реду Срби. И за време Птоломеја, Тацита, Полибија и др. већином се говори о Трачанима, (Вендима, Антима, Трибалима, Дарданцима, Илирима, који су такође били Срби, јер у то време име Словени није било познато".
Калај, В.: "По истраживањима најбољих историчара, сви словенски народи су се у стара времена звали Срби и Словени, Анти су били само једна грана ове фамилије. Докле год су данашњи Словени живели слободно и заједно звали су се Сораби, Сорби, Срби" (Историја Срба)
Грек Г., професор у Грацу: "Име Срби, које је раније припадало свим Словенима је све ређе, и данас га носе само становници Лужица и Србије", (у једној од својих студија 1887).
Грим, Ј.: "Већ у временима када је историја ћутала, морали су Словени бити народ Европе".
Приредио: Слободан МИТРИЋ
Слика:
Долазак цара Душана у Дубровник
Аутор: Марко Мурат (1864-1944)
Локација слике: уметничка ризница Народног музеја у Београду


/Други део
* * *
Добровски Ј.: "Ако би ја једно заједничко име за све словенске народе морао да предложим, било би то Срби" (Словенка 1814).
Кромпер, М.: "Северни Словени су пореклом Срби/Венди" (Базел, 1555).
Баварски географ: "Срби су били тако моћан народ да су од њих настали сви словенски народи".
Бјеловски: ''Пољаци потичу са Дунава од српских племена Трибала и Дачана.
Други пољски научници тврде, Пољаци потичу из српске Илирије, колевке словенског народа" (Критични увод у историју 1857).

Пикте, А. швајцарски историчар: "Може се са сигурношћу тврдити, да је постојао један пра народ између Индије и крајње границе Европе, који се састојао из Сораба, Серба и Рашана, чије је заједничко име било Срби".
Страбон: ''У западној Азији су живели Срби и Брђани-Србобрђани".
"Срби су имали у Малој Азији велико царство (око 70. год пре Христа), чији се цар звао Облак.

Милојевић, М.: ''У кинеским хроникама се помиње српско царство Сирбирија, и њихови краљеви, Бане, Јанче, Ранко, а посебно српски цар Танчо са својих 5 синова".
Ломански: "Срби су њихове трагове оставили не само у данашњој Италији, Шпанији, Португалији, већ и на Сицилији и на обалама Африке. Ово потврђују још неки, а међу њима папа Енејас Силвије.".
Страбон: "Тројанџи су били делом Срби, делом Грци из Мале Азије и колонисти са Крита". Овог мишљења је руски научник и енциклопедист Михајл Ломоносов, српски историчар и теолог Марво Орбин и српски поета Иван Гундулић.
Рашанин, Ј.: "Срби који су после пропасти Троје нашли спас на Балкану, су били у пуно епова опевани, који су се још у 18. веку могли чути у Србији".
Страбон: "Њихова (српска) насеља су се налазила између Балкана и Кавказа и иза, и били су народ црвене косе и плавих очију".
Мојсије од Корене: "...Велико подручје се звало Моезија. По знању других историчара Моезија се у античко доба састојала из српских земаља и простирала се од Дрине, Саве и Дунава на западу, до Црног мора на истоку".
"Они тврде у својим студијама, да су не само Трачани, већ и Пелазги и Илири били Срби".

Шулц, К. пољски историчар: "Словени се нису јужно од Дунава појавили у 6. веку већ су овде живели од најстаријих времена, као илиро-трачани. Многобројни антички сведоци, као Страбон кажу, да Илири и Трачани нису себи били страни, јер су ови народи били истог порекла, имали исте обичаје и поредак, обожавали исте богове" (Порекло и седишта старих Илира, Париз 1856).
Роберт, С.: "Ми смо се навикли да седишта Словена само у Русији видимо. Дунавска долина је осовина и центар Словена; Илиро-Срба/ Прасловена или Протословена".
''На Балтику су се Срби налазили пре него што је Мојсије са својим Јеврејима морао да напусти Египат".

Фресл, Ј., немачки историчар, описује свађу између Египћана и Скита (Срба), ко је од њих старији народ: "...у којој Срби убедљиво бише победници" (Саки и Скити 1886).
Антон, К.Г.: ''Народи које ми прво као Словене познајемо; су се звали Срби". Најстарије седиште Срба се увек звало Сарматија. Код старих писаца гласи и Пољска, старо седиште Срба је најдуже задржала име Сарматија. Равенски географ описује Пољску под именом Сарматија, тачно познаје нацију, али не као Словене; него посебно од Скита потичу Словени, то значи у ствари нешто друго, дакле Срби су у Пољској већ живели када се име Словен појавило".
''Када су Словени наступили као једна нација, носили су раније сигурно име Срби. То не значи да се они нису могли тако пре звати, него нам каже да ни Словени, ни Јазиги, ни Анти, ни Хенети, ни иначе неки други, нису старији и првобитнији него они (Срби) могли бити. Исто је сигурно, да у Шлезији, Лужицама и Мајсену, никад нису Тојче (Немци) живели, и да су ове земље већ за време Римљана биле насељене са Суевен/Сербен. Са Бранденбургом, Померном и Меклембургом, је сигурно тако било". 
"Грци, Словени, Тојче, Персијанци, Јермени, су гране једне нације". 
''Име Сармати је са називом Срби идентично".
''Име Србин је прво и најпрвобитније име наџије, која се касније поделила на две половине, праве Србе и Јазиге. Срби се никада нису звали Словени, него су га Јазиги касније добили као друго име".
''Постојали су више имена Керурсци, Керуети, Серуити и Сервити. И сада смем питати да ли то нису Срби, као што је већ неколико векова касније код Византинаца постојала територија од Елбе до Висле, која се звала Велика Србија".
''Како би Бибијус Секестер, који је живео тек у 4. веку, поменуо Србе каоо народ тога времена, да није чуо за њих дакле, они се нису доселили, него су ту одувек живели".
"Ако се зна, по вестима Константина П. да су почетком 7. века с друге стране Мађарске и Боемије, тј. у Пољској и Шлезији; Лужицама и Мајзену Срби живели, и да је једна колонија послата за Далмаџију, од које потичу данашњи Срби, значи да то главно стабло Срба није могло бити тако слабо; и да се није пре кратког времена ту доселило".
"Народ Срби су најпознатији. Још имамо ми краљевину Сервију, још се зову Венди на Одри и Лужицама - Срби; Мајсен и Лужице су се у средњем веку звале Србија". "Срби добише име Анти, Хенеди, Венди, Венеди..."

Приредио: Слободан МИТРИЋ
На слици: ,,Пастири''; детаљ са фреске из манастира Сопоћани. 14. век.


/Трећи део

Апостол Павле о Србима, које он назива Скитима, из говора Јозефа Фресла: "У каквом високом угледу су Срби код првих римских царева стајали као народ, и како стајаше изнад свих других потврђује једна велика личност, чије се мишљење као одлучујуће овде мора навести. Тај који се овде за Србе залаже није нико други него Апостол Павле. У свом писму Колосејцима, граду у Фригији, стоји на признатом грчком и латинском тексту с.III, V. 9, 10, 11 ... Није само да Србин није овде варвар, него међу неварварима има главну улогу, чак највишу... Он њих не истиче само због ових упоређења, него и због њихових физичких и духовних особина, које апостол Павле није ни код ниједних других народа, у тој мери приметио, па је он одлучио да њих не само узвиши изнад других него да их стави на врх неварвара. Пошто су Павлова путовања више пута водила кроз... а Србе је свуда сретао, може се претпоставити да је он имао довољно прилика да њих добро упозна... да Павле није њих само површно познавао, види се и по положајима које је он њима поверавао, јер је он био у њих убеђен".
Фресл, Ј.: "...Старци тврде без милосрђа да су Скити - Срби најстарији народ на свету". (Саки и Скити 1886.).
Роберт, С.: "Илирски Срби су најстарији међу Словенима. Све што је данас код других народа легенда, живи још данас у овој непроменљивој Илирији као живи елемент".
"Срби је прастаро, најповољније и најодомаћеније заједничку име свих Словена".

Левек X.: "Грци, Латини, Немиџ, Срби, су истог порекла, и били су некада исти народ".
Херодот: "Трачани (Срби) су највећи народ после Индијаца.''
Клерк, Г.: "Име Србин је у старости означавало словенски народ".
Ансхајм: "Из седам старих извора се зна да су пра народ Норика скитски Венди".
Орбин, М.: "Главни народ свих Словена су Срби".
Минс, енглески археолог: "Венди су без сумње Словени".
Руски археолози: "Венди су Протословени".
Фресл, Ј.: "Арнолд В. тврди да су Келти (Срби) населили Галију већ 2000 година пре Христа. Није он тако далеко отишао назад, него ми смемо још 500-1000 година томе додати".
Култура Скита (Срба) и Бактријанаџа (азијских Срба), је најстарија од свих аријских народа. По томе је морао тај народ пуно раније постојати, јер само тако је он могао достићи тако високи степен културе. Ми читамо код Јустина (II,3), о победничким ратовима Скита над Египћанима под вођством Весосиса, а мислио је сигурно на Сесостриса. Овај је владао од прилике од 1394. до 1328. год. пре Христа. Од истог аутора се дознаје да је Азија Скитимав(Србима), 1500 година плаћала трибут, и да их је Нино, краљ Асирије, ове обавезе ослободио. Ако се претпостави да је овај легендарни владар владао само у 16. веку пре Христа, онда су Срби Азију морали освојити већ крајем четири хиљадитих година пре Христа, из чега видимо да су они пуно раније морали бити велики, многобројни и самосталан народ. Да 6и они могли извести овакав огроман ратни подухват, преко хиљаде километара, у њиховој источној отаџбини су морали бити тако многобројни, да 6и могли скупити огромне ратне контигенте".

Вељтман, А.Ф.: "Балтички Срби су били познати под изопаченим именима Кимбри, Кам6ри, Цимбри, Симбри".
"Овид назива становнике града Томи (данас Констанца) Скити, дели их у Сармате и Готе, разликује готски језик од сарматског, али не види у чему је та разлика. Он пише импертору Августу: Ја живим у сред Сармата, Беса и Гета (Труст. L III F1. XI), ја живим међу Скитима и Тетима (Труст. L III F1. XI), Сармати и Тети ће читати моја дела (Труст. L IV F1), овде чак Сармати и Тети знају за тебе (Понт. L III Ep. 2), ја сам њима о твојој склоности према мени причао, јер сам ја њихов језик савладао, трачко-скитски већ ми непрестано звучи у ушима, и изгледа ми да бих ја већ мирно могао писати на гетском (Труст. L III F1. 14), ох срамоте, написах стихове на гетском са употребом наших правила у варварском језику, честитај ми, они мене славе и уврштавају ме међу њихове поете" (Понт. L IV Ep. 3).

Шулц, К.: "Илири и Трачани имају исто порекло и обичаје".
"Исто порекло као они имају такође и народи који живе у Алпима, источној Италији, поготово Венети, Норџи, Винделијци и Раси.''
"Илиро-Трачани живе на горњем Подунављу и Јужној Терманији од пра времена".
"Илиро-Трачани живе од пра времена од Карпата, па до северних области Херцинских планина, и свуда до Балтичког мора".
"Словени се нису тек у 6. веку појавили на Дунаву, већ живе ту од прастарих времена као Илиро-Трачани".

Катанчић: "Сви Илири говоре српски".
Јагрода, Н.: "Код Румуна Срби је име за све Словене, име за целу расу, јер за Румуне су Бугари такође Срби".
Деретић, Ј.: "Вељтман и други словенски научници су мишљења да је име Србин веома старо и дубоко укорењено међу Словенима".
Гиљфердинг, А.: "На Балканском полуострву су постојале многе српске државе које је само везао заједнички језик.''
Шафарик, Ј.: "Име Венди је страно, право име Словена је Срби".
Деретић, Ј.: "Вацислав Мацијовски је сматрао да је Прокопије преправио реч Срби на Шпори".
Олга Луковић-Пјановић: "Шпоре нико не помиње него само Прокопије".
Леже, Л.: "Сорби и Шпори је било непријатно грчком уху, и зато Прокопије каже да се име Шпори, раније давало Словенима и Антима".
Мори, А.: "Прокопије пише да Анти и Словени припадају истој раси, говоре исти језик и да су се ова два народа звали Шпорима тј. Србима (77 Јун. стр. 363).
Екерман, К.: "Винди, Шпори, Срби, то су општа имена Словена".
Деретић, Ј.: "Добровски и Шафарик су чврсто уверени да је то грчки прелик имена Срби".
Епископ Саломон (умро 920. год.) каже: Sarmatiae Sirbi tum dicti... id est quasi Sirbutium – Сармати који су се тада звали Сир6и...што је као Сирбути" (Mater verborum).
"Рајић, Ј. је читао име Сармати као Сарбати".
"Вацерод, који је 1102. године преписао Mater verborum, на многим местима је уз, наведене називе дао тумачења, на чешком језику. Код назива Сармат, редовно даје објашњење да је то Србин, чиме показује, да су Птоломејеви Сармати у ствари били Срби. Он пише уз реч Сармат (Sarmatae populi Zirbi)".

Приредио: Слободан МИТРИЋ
На сликама: Фреске из манастира Сопоћани; Краљевић Марко; Стари Рас и Млади апостол.

уторак, 04. јун 2019.

О С В Р Т: ПАУК ИЛИ ЧОВЈЕК - СТЕФАН ВИШЕКРУНА

Песник Стефан Вишекруна рођен је 1991.године у Требињу где је и одрастао. Данас живи и ради у Бањалуци. 
Стефанове песме су превођене на Македонски, Италијански и Мађарски језик.
Аутор је своја дела објављивао у многобројним књижевним часописима у Србији и Аустрији као и на интернет порталима. Песма коју данас објављујемо ,,Исповјест душе'' објављена је у угледном електронском часопису ,,Словословље'' из Беча. Иста песма изабрана је међу најбоље у конкуренцији од 103 песника на престижном књижевном фесивалу одржаном 2018. године у Зеници. 
Стефанова песма "Подвиг живота" ушла је у антологију савремене лирике док је песма "Сродна душа" објављена је на званичном сајту мађарских књижевника Трансилваније. 
Стефан Вишекруна члан је редакције књижевнога часописа СРП, Приједор - Бања Лука и Клуба песника из Краљева.. 
Ове године Стефанове песме биће преведене на Словеначки језик од стране истакнутог словеначког књижевника Мирослава Тичара.
Хоризонт објављује песму ,,Исповијест душе'' и Рецензију др Саше Огненовског из ауторове књиге ,,Паук или човјек'' која излази из штампе 7. јуна. 


ИСПОВИЈЕСТ ДУШЕ 

Мој дом је најпустији 
Од свих домова на свијету, 
Огољен к’о кост, 
Разрушен после потопа, 
Изгубљен 
И јадан путник без игдје икога на свијету. 

Сва сам тужна, невољена, 
Преварена, разведена, 
Израњавана гнусним, перверзним морбидностима 
И заударам к’о безброј ђубришта. 
Не живим, само још 
И једино 
Дишем, потонула у бездан осуда 
Моћних, одурних хвалисаваца. 

О дјечаче мој, бјежи од мене 
Тако ти Бога јединога, 
Јер нема живота у твојим очима 
Које су гњевне на моју 
Племениту природу 
И поријекло, 
На моју танану, префињену љубав 
Са којом си рођен 
И постојиш 
Дјечаче мој драги. 

Поклони се 
И заплачи, 
Немој рећи да узалуд је 
И бесмислено чинити то поново. 
Ти вриједнији си од свега 
Што видиш 
И осјећаш, 
Зато кажем заплачи, 
К’о цариник или блудница, 
И не брини што се море 
У помрчину заодијева. 

Моји вапаји су погром пред којим Дрхте 
И руше се небо 
И земља, Рај 
И пакао. 
Мој глас, нечујан, а најгласнији, 
Ради твога обраћења створен 
Позива те да полетиш у облаке. 
Моје лице је најсладоснији 
Зов вјечно заљубљених. 

Крваве очи, мртво тијело 
И сахрањена душа бјеху 
У тим сулудим ноћима 
Препуним алкохола, Блуда 
И неморала 
Којим си ме тровао 
И живот чупао ми из живота 
Којим ме је 
Родитељ даровао. 

Претешко је 
И помислити 
Колико сам само пута 
Бомбардована, 
Брањена 
И угњетавана, 
Прослављана љепотама 
Које ни описати не умијем. 
Раздробљена, инфицирана, 
Покопавана шарлатанствима земним 
Са лудим 
И наивним плесачима уличним 
Распродавана од грамзивих 
И бестидних, дјечаче драги. 
Питаш како све то мене снађе? 

Немам ти одговора, 
Али знам да је потекло 
Из зла разнороднога. 
Сва моја страдања 
И васкрсавања 
Јерусалимском радошћу у мени теку, 
Живе 
И плове негдје ужасно далеко. 

Ах, Родитељу, спусти очи 
На огрубјелу нероткињу. 
Чувару моје Светости 
И правдообразности, 
Развесели кћери 
И синове 
Што падоше тамнице ове 
Јер Ти једини то можеш. 

Безброј сам пута у кутку твоје собе 
Била сама 
И неутјешна 
Плакала за тобом, о жениче мој, 
Разносила прашину под твојим ногама 
И дозивала те да се вјенчамо Љубави моја. 

Тјерала сам страхове од тебе 
Сваке ноћи када си јецао 
Дубоко забринут 
И замишљен над собом 
И свијетом којим ходиш мили мој. 

Уподобљавајући се лукавствима, 
Лажнима подизао си храмове, 
Отмицом свијести 
И савјести 
Одвајали су ме од тебе 
И бивала сам тада најбједнија, 
Неспокојна, заумна 
И проклета 
Осудјеница отпадника неба. 

Твоје чело уљепшавала сам 
Дјетињом љепотом 
И осмијесима 
Којима су 
И анђели дивили се, 
А мени је Родитељ благодаривао 
Бијелог анђела Милешевског, 
Тебе да чува, благо моје.

***

ТАМА И СВЕТЛОСТ ДУШЕ 

Углавном свако од нас нема храбрости да завири у тајне коридоре своје душе, да себи призна оно чега се плаши или стиди, да изврне рукавицу части и идентитета и да погледа у очи нечистим силама које вребају иза ћошка. Зато је од Бога дата моћ да се човек бави уметношћу како би нашао начин да продре у тим “забрањеним” местима одакле ври и страст и љубав и несрећа и усхићење. 
Стефан Вишекруна је својим “Бесмртним стиховима” нашао модус повлашћених уметника писане речи да нам открије онај надубљи суноврат човекове душе, најузбудљивији и најслађи уздисај љубави ма колико била она забрањена, а и најрационалнији отсјај патриотизма и часне припадности грумена замље где живи и ствара. 
После неколико препрочитавања опет сам се запитао зашто је ова врло дубока песничка збирка озаглављена “Бесмртним стиховима”? Зашто млади песник Стефан Вишекруна тако оштро генерализира своје стихове и песме? Жанровска разноликост која се у стилском опредељењу стапа у једну компактну и кохерентну целину је иницирала овог младог и талентованог песника да све што је написао означи бесмртношћу, да његове метафоре, хиперболе и остале стилске фигуре направе мрежу асоцијација и мудрих резонирања који преко сигурно вођених стихова носе поруку целом човечанству, а заједно са њом полазу и предупрењење. Његове песме које он није физички поделио на делове сигуран да се они асоцијативно прожимају једна у другу дотичу три најважнија сегмента људског битствовања: љубав, судбина и патриотизам или ако би то формулирали другим речима, млади песник овим својим сјајним стиховима улази у гаму лирике, епике и религијских трактата (са савременим ракурсом гледања). Један од куриозитета ове сјајне песничке збирке је широко разгрнути иреверзибилитет који прави да субјект песме буде онај којему у конвенционалној поезији је обично субјект или човек или нека појава. 

У филозофско добро обрађеној песми “Исповјест душе”, Стефан Вишекруна главну улогу даје управо души, њеној патњи и неодлучности, несрећи и непрочишћености. Управо у овој песми лежи тај иновативни зрак који наводи читатеља да мисли са једног другог аспекта – са аспекта онога што је круцијално у његовом животу:

“Не живим, само још једино 

Дишем, потонула у бездан осуда 
Моћних, одурних хвалисаваца. 

О, дјечаче мој, бежи од мене, 
Тако ти Бога јединога.” 

(Исповјест душе) 


Упркос свим недаћима који нас вребају у животу оно на шта се увек наслонимо је управо ДУША, најважнији двигатељ људског живота. Стефан отварајући све црне тачке једне душе не само да упозорава, него прави и својевидну вивисекцију душевног страдања и патње, њене несрећне немогућности да ономе коме припада омогући прави достојанствени живот и праве љубави. Филозофска смерница ове парадигматичне песме је преносни симболизам стихова који ствара загонетке које сви у животу не можемо да решимо и предајемо се својој судбини ма каква она била. Главна енигма на коју наводи овај мудар млади песник је како душа у току људског живота успева да се окаља, а да нема моћи да упозори човека да не срља ка несрећи и недостојности. 
Стефан Вишекруна врло рано спонајно приступи животу и мајсторски успева да животне енигме преточи у песничку драматургију достојну великог респекта. Један од најкруцијалнијих и најкомплекснијих проблема је проблем бежања од себе, бежања од импакта животних изазова и налажење лажног Авалона који прави да мрак у души и у битствовању буде све гушћи и да сомнабулност и иреалитет постане претња личности. Стефан Вишекруна као млади песник себи поставља врло тешка питања, а то врло транспарентно може да сагледа и његов читалац. Његова контемплативност се креће на танком рубу између живота и смрти и он, као песник-мислилац увек сакупи храброст да себе искуша мишљом о смрти, о измами душе, о смислу постојања. Његова поезија је својевидна пролегомена суфистичког тумачења живота и смрти, али у књижевном смислу он са једним тананим постмодернистичким маниром у својим стиховима открива филозофски остров наде, што је уствари, највећи мисаони плод ове врло дубоке поезије: 


“Горио сам у огњу недоречености свог живота, 
Трагедију сијао свуда око себе, 
И постао нобеловац сопствене апокалипсе. 
Никада као тада смрт ми није била примамљивија, 
А живот бљутавији. 
Удисао сам чисти мрак и био највјернији 
Послушник умирања. 
Камуфлирао поноре својих ниставила 
Превареном надом која ми је трулила у рукама 
И била порушена из темеља ко Соломонов храм.” 

(Моја прича) 


Судбинска прожимања у песми “Моја прича” продужавају да буду лајт мотив и у осталим песмама филозофске тематике које су и стилски врло интересантне и комплексне. Слојевита је поезија овог младог песника и не оставља читаоца равнодушним кад се дружи са овим компактним и фигуративно тачно одређеним стиховима. Млади песник не троши речи, он паметно изабраним речима отвара слике и питања која нису лака и која нас као читаоцима наводи на велике помисле, на велика преиспитивања.


Др Сашо ОГНЕНОВСКИ

Приредио: Слободан МИТРИЋ

На слици: Корице књиге ,,Паук или човјек''