РОЂЕН НА ДАНАШЊИ ДАТУМ
/14.06./
ЂАКОМО ЛЕОПАРДИ, италијански писац
1798—1837
Ђакомо Леопарди је рођен 14. јуна 1798 год. у малој провинциској вароши Реканати као старији син Конта Моналда Леопардиа. Ђакомо је, по тадашњем обичају, прво школовање добио у родитељској кући.
Његови први учитељи била су два свештена лица, која је он ускоро превазишао знањем, васпитајући се затим сам по себи, у богатој библиотеци свога оца. Он ту разви и употпуни своје знање грчког и латинског језика, проучавајући у исто време и старију италијанску књижевност, а нарочито писце класичног XIV века. Плод тога његова младалачког рада били су неки преводни и ерудициони радови, који савремене људе од посла и струке напросто изненадише. Међу тим почетничким радовима, Леопардиеви биографи обично помињу његове преводе из Хомера и Вергилија, а на првом месту једну химну Богу Нептуну, коју млади песник објави као тобожњи превод са грчкога, док је уствари то био његов оригиналан рад, као год и две тако вешто израђене оде на старом грчком језику, да су их савременици сматрали за успеле преводе из Анакреонтове лирике, као пгго је то и сам Леопарди желео да се верује. У другим приликама, и да је телесно био отпорнији, вероватно да би се из младог ерудита развио велики филолог. Нека његова проучавања из тога времена, нарочито студије о неким мање познатим писцима познијег доба грчке књижевности, задржала су своју вредност и у данашњици. На жалост, тај исувише напоран младалачки рад, коме се песник беше одао између своје тринаесте и седамнаесте године, испао је на крају сав на штету његова физичког развоја и његова здравља: очи му поступно ослабише, његова се кичма пови, а живчана исцрпеност поче да узима опасне размере. Извесни лекари наших дана, који се нису устручавали да своје диагнозе постављају на сто година раздаљине, нађоше да је ту морала бити по среди нека церебро-спинална неврастенија. Како већ било, око своје двадесете године млади Леопарди изгледао је као већ сустали и погрбљени старац.
Поред тих физичких трпљења, песнику су у то време много јада задавале и тортуре моралне. У очинском дому претерано богомољство и зазирање од сваког слободнијег умовања и разговарања; у варош ситничарство и неразумевање. У наступу меланхолије песник, 1819 год., покуша да напусти »дивљу паланку свога рођења« и да је се заувек ослободи бегством; али му се намера изјалови и он тек две године доцније успе да се, дозволом родитеља, пресели у Рим, где га је, међутим, очекивало велико разочарање. Он у Риму не наиђе на пријем каквом се надао; друштво папинској престоници учини му се површније чак и од онога, коме тек што бејаше окренуо леђа. Ипак у Риму се Леопарди упознаде са чувеним немачким историчарем Нибуром, који се том приликом понуди да му изради једну катедру у Берлину, али он ту љубазну понуду отклони, вероватно због недовољног владања немачким; језиком. Вративши се кући и својим самачким студијама, ојађени песник упада поново у тешку меланхолију, те готово сав децениј 1823—1833 проводи у повученом, али огппте признатом, иако слабо награђеном стваралачком раду, потпуно лишен оног друтарског подстрека и оне освежавајуће женске пажње, која младе прегаоце на песничком попришту храбри и тера на освајање смелих висова Парнаса и Хеликона.
Једини човек који се младом Леопардиу, у тим годинама, уз бок нашао и који га је својим саветима храбрио и на рад подстицао, беше Пиетро Ђордани, један од истакнутијих италијанских књижевника и ерудита прве половине прошлога века.
Што се женске пажње тиче, ма да је песник потајно уздисао за више но једном лепотицом својих дана, њему не би ипак суђено да га мека женска рука јачим стиском ободри и охрабри у шеговом мучном и очајном провлачењу кроз живот. Ту треба нарочито тражити корен његова постојаног и беспомоћног песимизма.
У пролеће 1830 год., на позив неких пријатеља из Фиренце, који га посредним путем помогоше и материално, песник напушта коначно своје родно место и прелази у лепу тосканску варош на обали Арна, у којој ће се задржати до краја 1833 год., Усрдно предусретан у књижевним круговима и унеколико утешен у својим невољама. Ту се упознаје са неаполитанцем Раниерием, који ће Леопардиу штедро понудити да се досели к њему у Неапољ и буде сталан гост у његовој кући. Тако је последње године свога живота песник могао да проживи у погоднијим приликама, решен бриге за свој материјални опстанак, бавећи се увек књигом и спуштајући се све више и више низ мрачну стазу философског песимизма.
Ђакомо је преминуо у кући свога пријатеља и добротвора, јуна месеца 1837 г., већ увелико чувен и ожаљен у целом културном свету.
Марко ЦАР, мај 1937 год.
Хоризонт објављује Ђакомову прозу која као да је написана данас. Хоризонт ће на дан смрти овог писца објавити песму наше сараднице Ане Феиреро посвећену Ђакому Леопарду.
* * *
РАЗГОВОР ИЗМЕЂУ ПРИРОДЕ И ЈЕДНЕ ДУШЕ
Природа:
Иди, ћери моја најмилија. Таквом ћеш бити сматрана и тако ћеш се звати кроз дуги низ векова. Иди и буди велика и несрећна.
Душа:
Какво сам ја зло учинила пре него сам почела да живим, да ме осуђујеш на овакву казну?
Природа:
Какву казну, ћери моја?
Душа:
Зар ниси одредила да будем несрећна?
Природа:
Али утолико, уколико хоћу да будеш велика; а једно се не може без другог. Осим тога, ти си одређена да оживотвориш једно човечје тело, а сви по нужди, несрећни се рађају и живе.
Душа:
Било би напротив разумно да они буду срећни по нужди. Или, ако то не би могла учинити, било би за тебе боље да се одрекнеш да их доводиш на свет.
Природа:
Ни једна, ни друта ствар нису у мојој власти, јер сам подложна судбини. Она одлучује друкчије, ма какав томе био разлог, а који не можемо схватити ни ти, ни ја. Зато, пошто си била створена и одређена да уобличиш једно људско биће, то није у могућности ниједна сила, ни моја, ни нека друга, да те избави те несреће која је заједничка свим људима. Али, осим ове несреће, ти ћеш морати да сносиш једну сопствену и много већу, за чију сам те одличност и опремила.
Душа:
Ја још нисам ништа научила, пошто сам почела да живим у овом тренутку. Из овога мора да следи, да те не разумем. Него, кажи ти мени јесу ли, у суштини, иста ствар: одличност и изванредна срећа? А кад би биле две ствари, зар не би могла оделити једну од друте?
Природа:
Могло би се казати да су и једна и друга ствар исте у душама људи и, сразмерно, у душама свих врста животиња, јер одличност душа значи већу унутарњу снагу њиховог живота. То пак доноси веће осећање сопствене несреће, што је исто као кад бих рекла: већу несрећу. Слично томе, већи душевни живот укључује већу снагу самољубља, ма на коју страну оно притезало и ма под којим видом се испољило. А ово увеличење самољубља доноси већу жудњу савршене среће, због чега и више незадовољства и патње што немамо те среће, а више бола због несрећа које надођу. Све то садржи првобитни и непрекидни ред ствари који ја не могу изменити. Осим тога, оштрина твог сопственог ума и живост уобразиље лишиће те великог дела власти над собом. Животиње се вешто служе свакомсвојом способношћу за циљеве које себи поставе, али људи раде врло ретко оно што могу, јер их редовно задржавају разум и уобразиља, који стварају хиљаду колебања при одлучивању и хиљаду задржавања при извођењу. Мање способни људи, или мање навикнути да мере и расуђују, спремнији су да се одлуче, а бржи на послу. Али, већим делом времена, неодлучност надвладава душе теби једнаке, увек заплетене у себе саме и као спутане величином својих способности, због чега чаме у себи неспособне. И то било да се на нешто одлучују, било да нешто изводе. А неодлучност је једно од највећих мучења које растужују људски живот. Томе додај да, док ћеш ти одличношћу својих способности, у тежим сазнањима и најтежим наукама, лако и за кратко време, превазићи све душе твоје врсте, теби ће бити ипак немогуће, или врло тешко могуће, да научиш, или да' изведеш врло многе ствари малене по себи, али врло потребне за општење са осталим људима. Међутим, ти ћеш видети да се њима савршено служи и да их разуме хиљаду умова, не само мањих од тебе, већ на сваки начин достојних презрења. Ове и бесконачне друге тешкоће и невоље заокупљују и окружују велике душе, али су оне обилно отштећене славом, похвалама и почастима, којим плодовима рађа величина ових душа; као и трајношћу успомене, коју они остављају о себи потомству.
Душа:
Али, хоћу ли ове похвале о којима говориш, и ове почасти, добити од неба, од тебе, или од неког друтог?
Природа:
Од људи, јер ти их нико не може дати осим њих.
Душа:
А ја сам мислила да ће ме ти исти људи потцењивати и избегавати, а не хвалити, пошто, како ти кажеш, не знам да радим оно што је најпотребније за општење с људима, а што лако успева чак и најбеднијим умовима; или да ћу живети непозната готово за све њих, јер сам неспособна за људско друштво.
Природа:
Мени није дано да могу предвидети будућност, па ни то, да ти непогрешно објавим оно што ће људи учинити, или што ће о теби мислити док будеш на земљи. Али, заиста, из искуства у прошлости ја закључујем, као врло вероватно, да ће те они црогонити завидљивошћу, која је једна друга невоља која се супроставља узвишеним душама; или да ће те кињити ниподаштавањем и презиром. Осим тога, чак и сама судбина, ца и сам случај, обичавају бити непријатељски расположени душама теби - сличним. Али одмах после смрти, како се то десило једноме који се звао Камоенс, или како се десило само неколико година унатраг једном другом који се звао Милтон, бићеш слављена и до небеса уздизана, не говорим од свих, али ако не од других, а оно од малог броја људи здравог схватања. И можда ће пепео особе, у којој ти будеш била становала, почивати у величанственој гробници, а њено обличје, подражавано на разне начине, можда ће ићи од руке до руке. Многи ће описивати догађаје из њеног живота, а други их с великом марљивошћу предати потомству. Најпосле, цео образовани свет биће пун њеног имена; осим ако те зла судбина, или обилност твојих способности, не буду непрекидно спречазале да људима даш макакав сразмеран доказ своје вредности, за шта, заиста, није недостајало примера познатих мени самој и судбини.
Душа:
Иако сам још лишена других сазнања, ја ипак осећам, мајко моја, да је највећа, чак једина жеља коју си ми дала, жеља среће. И претпоставивши да сам способна за жељу славе, извесно не могу да друкчије жудим озо, не знам како да се изразим, добро или зло, до једино као срећу, или као корист да ту славу постигнем. И сад, према твојим речима, одличност којом си ме обдарила могла би бити или од потребе, или од користи да ту славу постигнем, али она никако не води ка савршеној срећи^ већ силовито нагиње ка несрећи. Чак није вероватио ни да ће ме иста слава пратити до смрти. А кад смрт дође, какву корист или радост могу имати од највећих добара света? И, најпосле, може се лако десити, како ти кажеш, да ову тешку славу, цену толике несреће, нећу никако моћи постићи; чак ни после смрти. Стога, према твојим сопственим речима, закључујем, да ти, на место да ме необично волиш, како си тврдила на почетку, ти ме чак мрзиш, желиш ми више зла него што ће ми желети људи и судбина док будем на свету, јер се ти ниси колебала да ми даш такав бедан дар кар што де ова одличност коју ми хвалиш. Она ће бити једна од главних препрека, које ће ме пречити да доспем до своје намере, то јест до блаженства.
Природа:
Како сам ти већ говорила, ћери моја, све су људске душе, а без моје кривице, остављене несрећи, на милост и немилост. Али у свеопштој беди људског стања и у бесконачној таштини његовог сваког задовољства и користи, већина људи сматра славу за највеће добро које је смртнима дато, и најдостојнији предмет који они могу предложити својој бризи и својој делатности. Зато, не због мржње, већ због истините и осбите наклоности коју сам ти била указала, одлучила сам да ти дадем сваку помоћ која је била у мојој моћи, како би ти ову сврху постигла.
Душа:
Кажи ми, да ли је, међу животињама које си поменула, случајно иједна надарена са мање животне снаге и осећања кего људи?
Природа:
Почињући од животиња које су најближе биљкама, све су оне, неке више неке мање, у овоме ниже од човека. Он има више животне снаге и више осећања него икоја друта животиња, јер је најсавршенији од свих живих бића.
Душа:
Онда, ако ме волиш, постави ме у најнесавршеније биће. Или, ако то не можеш, лишивши ме туробних дарова који ме оплемењују, учини ме да будем једнака најглупљем и најнеразумнијем човечјем духу, који си у ма које време створила.
Природа:
У овој последњој ствари могу те задовољити, и то ћу учинити пошто се одричеш бесмртности, ка којој сам те била упутила.
Душа:
И, молим те, у замену за бесмртност, да ми убрзаш смрт што више можеш.
Природа:
О томе ћу говорити са судбином.
Обрадио и приредио: Слободан МИТРИЋ
Извор: Ђакомо Лепоарди ,,Приче и песме'';
СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА
К О Л О XI - КЊИГА 275
Београд 1937. година
